---

"Na trećoj smo godini u Tehničkoj školi u Lajkovcu, odsek Elektrotehnike, profil elektrotehničar računara. Želimo da se zahvalimo svima koji su omogućili naše školovanje. Očekujemo dobre rezultate na kraju ove školske godine."

-- Odeljenje III-5

MIHAILO PUPIN

OD PASTIRA DO NAUČNIKA

 U močvarnom, siromašnom seocetu, nedaleko od Pančeva, ­Idvoru,  kao jedno od desetoro dece uglednog domaćina Kostantina i majke Olimpijade, uglednih i inteligentnih ljudi koji su živeli od zemljoradnje i uzgoja stoke, rodio se 9.0ktobra 1854. godine Mihailo Pupin. U to vreme i na tim prostorima, sredovečni i stariji ljudi u selima su uglavnom bili nepismeni, kao i Mihajilovi roditelji. S brojnom decom odrastao je Pupin na tihim, pitomim pašnjacima kraj Tamiša, slušajući priče iz davnina, kao i setne zvuke pastirske frule.

Pupin je u svojoj knjizi From Immigrant to Inventor  (od useljenika do pronalazača)-kod nas prevedena i izdata pod naslovom "Sa pašnjaka do naučenjaka", isticao inteligenciju i mudrost svoje majke. I njegov otac, za kojeg Pupin kaže da je snažna ličnost, neemotivna, sjajan predstavnik junačkog doba, više puta je bio izabran za seoskog kneza, što je svakako predstavljalo priznanje seljana njegovom ugledu, mudrosti i radinosti.

Mladi Pupin je krenuo u osnovnu školu U Idvoru, gde je stekao osnovna znanja iz maternjeg jezika, pismenosti i računanja. Kako je već kao mali pokazivao znake uspešnog đaka, njegova majka je nagovorila oca da sina pošalje, po završenoj osnovnoj školi, na dalje školovanje u Pančevo 1869. godine. Tu je mladi Punin imao dobre nastavnike, naročito iz prirodnih nauka. Saznao je da je elektricitet prirodna pojave i čuo za Franklinove eksperimente sa provođenjem struje iz oblaka u zemlju preko zmaja. Ovo saznanje bilo je za njega olakšanje jer mu se činilo verovatnijim od priča idvorskih seljaka da grmljavina nastaje usled tandrkanja kola svetog Ilije kada ovaj svetac vozi kola po raju! Preko raspusta Mihajilo se vraćao u Idvor i čuvao sa dečacima stoku služeći se neobičnom tehnikom otkrivanja kretanja stoke noću, prema vi6racijama tla, koje su čobani registrovali uhom prislonjenim uz drške noževa zabodenih u zemlju. Kasnije su mu neka od ovih iskustava poslužila kao inspiracija u naučnom radu.

Pupinovo školovanje u Pančevu je naglo zapalo u krizu pre nego što je završio nižu gimnaziju. Povod je bila bakljada koja je bila priređena u čast Svetozara Miletića, a tom prilikom Pupin je sa grupom đaka uhvaćen da gazi austrijsku zastavu. 3alaganjem njegovog profesora nije odmah isključen iz škole, ali ga sledeće godine roditelji šalju u Prag. Na putu do Praga doživeo je nekoliko neprijatnih iznenađenja, ali je uz materijalnu i moralnu pomoć američkih prijatelja na kraju sretno stigao u Prag 1872. godine. Tamo se našao u društvu Nemaca i uskoro je

opet bio u raznim nedaćama zbog neprijateljskog stava Nemaca prema Slovenima. Posle jedne godine provedene u Pragu, želi da se vrati u Idvor-majci i ocu i drugovima na pašnjacima. Ali majka i sestra nisu htele ni da čuju za to. Mislile su da bi njegovo vraćanje kući bilo ravno porazu, plaćenom odvajanjem od usta cele porodice. I tako Pupin donosi odluku da ode u Ameriku. To je bilo s jeseni 12-tog marta 1874. godine kada je imao dvadeset godina.

Put od Hamburga do Amerike parobrodom u 3. klasi stajao je samo 28 forinti. Kada je ovu malu sumu nekako uspeo da sakupi, prodavši i neke delove odeće, krenuo je brodom na put u Ameriku. Bilo je to mučno putovanje u trajanju od četrnaest dana na kome je jedva ostao živ jer je bilo jako hladno na uzburkanom moru.

 

 DOLAZAK U AMERIKU

 

Dolazak u Ameriku bio je težak, ali to je bio početak Pupinovih problema u Novom svetu. Kada se iskrcao u Kasl Gardenu, nije imao novaca, niti je znao engleski jezik, niti je imao završenu školu ili zanat, tako da su njegove šanse za useljenje bile izuzetno slabe. Sretnim sticajem okolnosti njime se na ulasku u SAD pozabavio jedan useljenički činovnik, Švajcarac. Pupina je spasla urođena intelegencija, snalažljivost i volja da uspe kao useljenik, pa je dobio useljeničku dozvolu za ulazak u SAD koje su postale njegova druga domovina. Drugog dana po useljenju našao se na ulici Njujorka i odmah pokušao da nađe neko zaposlenje. Susret sa Novim svetom pobudio je u njemu divljenje koje je lako razumeti ako se uzme u obzir da je potekao iz malog sela Idvora, jedno vreme boravio u malom gradu Pančevu, prošao kroz veliku Budimpeštu, a zatim kratka boravio u Pragu, tako da je njegovo iskustva o svetu bilo jako ograničeno.

Prvo zaposlenje našao je posle nekoliko dana traganja i gladovanja, opet uz pomoć jednog Švajcarca, poslovođe na jednom malom seoskom imanju u Delaveru. Tamo je Pupinov posao bio da se bavi seoskim radovima i čuva mazge - jedino što je znao. Posle nekoliko meseci uštedeo je malo novaca, naučio nešto engleskog jezika i vrato se u Njujork.

Smeštaj u Njujorku je našao kod jednog nemačkog useljenika koji je imao sina, Pupinovog vršnjaka. Ovaj mu je pomogao da nađe nekakve povremene poslove i tako je Pupin uspeo da se polako privikava na novi život. Lutajući Njujorškim ulicama, željan znanja, naišao je na Kuperovu biblioteku i postao njen redovni posetilac. Njegovo znanje engleskog je raslo, a njegovo snalaženje u pronalaženju poslova bilo je sve bolje. Unosio je ugalj u podrume i onda bi proširivao posao tako što je ubeđivao sopstvenike da mu povere uređivanje podruma. Tako je proveo prvu zimu u Americi. U proleće 1875. godine nastupila je kriza, poslovi su prestali pa je ponovo okušao sreću na farmi u blizini Dejtona u državi Nju Džersi. Posle nekoliko meseci opet se vraća u Njujork svojim starim poznanicima. Nalazi novo zaposlenje u fabrici keksa i tada počinje da pohađa večernje fabričke kurseve i dopunjava svoje znanje. U fabrici keksa upoznaje ložača Džima , koji ga podučava o parnim mašinama, i prijatelja Bilhartsa, koji ga uči grčki i latinski. Sve to on umešno koristi na večernjim kursevima da bi lakše savladao gradivo koje je bilo potrebno za prijemni ispit na koledžu za buduću univerzitetsku karijeru. Sa velikim oduševljenjem upoznaje se sa biografijama velikih stvaralaca, među kojima su bili Morze, pronalazač telegrafa, Mak-Kornik, pronalazač žetelice, Hao, prona­lazač šiveće mašine, Henri, veliki fizičar, i mnogi drugi.

Godine 1876. posećuje tehničku izložbu u Filadelfiji i prevodi nekoliko dana u upoznavanju sa novim pronalascima, obogaćenim novim pojmovima o značaju tehnike za opšti razvoj društva.

Tri godine je Pupin pohađao večernje kurseve u Kuperovoj Uniji i toliko se usavršio u eng leskom , grčkom i latinskom jeziku i stekao dovoljno znanja da se prijavi za npijemni ispit na Kolumbija koledžu. U jesen 1879. godine uspešne je položio prijemni icnit i otpočeo studije na ovom čuvenom njujorškom koledžu. Bio je veoma uspešan u učenju, ali takođe i u atletskim takmičenjima što mu je donela mnogo ugleda međUu studentima. Dobijao je nagrade iz grčkog i matematike, a  u starijim godinama bio je čak i predsednik studenata. Bio je jako zainteresovan za klasične jezike, posebno studije grčkog jezika, ali je ipak prevagnulo njegovo interesovanje za fiziku, posebno zbog veoma uspelog prikazivanja Faradejevih eksperimenata sa elektromagnetskom indukcijom, koje je izvanredno zanimljivo izvodio njegov ugledni profesor Rud. Posle diplomiranja, 1883. godine on je dobio stipendiju za dalje usavršavanje iz teorijske fizike. Iste godine kad je završio školovanje na Kolumbija koledžu, Pupin je postao američki građanin. Kao stipendista Kolumbija koledža, a zatim i kao prvi Tindalev stipendista, Pupin je sledećih šest godina proveo na studijama fizike i elektrotehnike u Kembridžu, u Engleskoj i Berlinu, u Nemačkoj.

 

 ŠKOLOVANjE U EVROPI

 

Juna 1883. godine Pupin se uputio u Evropu na postdiplomske studije u Englesku. Bilo je to devet godina nakon njegovog dolaska u SAD. Velika je bila razlika između seljačeta, koje je došlo u Ameriku, i zrelog i školovanog mladog čoveka, koji je krenuo putem nauke posle briljantno okončanog školovanja na Kolumbija koledžu. Stipendija koju je dobio, obavezivala ga je da se posle studija u Evropi vrati na Kolumbija  koledž i postane nastavnik iz teorijske elektrotehnike, naučne oblasti koja se tek rađala. Put u Evropu bio je za njega i prilika da vidi svoju majku i rođake, svoj Idvor. Po prispeću na Unirvezitet u Kembridž, upoznao se sa pofesorom Nivenom sa Triniti koledža, ostao tu nekoliko dana i zatim otputovao za Idvor. Putovao je preko Francuske i Švajcarske do Budimpešte vozom, a odatle brodom do Pančeva. Posle boravka u slobodnoj Americi osetio je još snažnije nego prilikom napuštanja Idvora da njegov narod trpi i pati u ropstvu. U rodnom Idvoru je proveo dva meseca, a onda se vratio da produži studije u Kembridžu.

Kembridž je bio slavan po velikim imenima poznatih naučnika koji su se tu školovali, a kasnije doprineli slavi ove univerzitetske ustanove. Među slavnim ličnostima su za Pupina bili značajniji Njutn i Maksvel. U početku Pupin se nije odlučio ni za jedan koledž, ali se kasnije upisao na Kings koledž. Zbog želje da dobro savlada i shvati Makselovu teoriju Pupin je mnogo vremena posvetio učenju matematike. Zato se pidružio i održao u grupi takmičara - najboljih studenata matematike - trajpos gruni  na čelu sa npofesorom Rautom. Pored bavljenja matematičkim disciplinama Pupin je posmatrao svoje okruženje i razmišljao o svemu što se dešava na ovim prostorima. Osetio je i snagu i slabost čistog matematičkog prilaza za rešavanje problema fizike, ali nije bio zadovoljan dostignutim znanjem. Sve to će uskoro pretvoriti u iskustvo na bazi koga će godinama uspešno rukovoditi istraživanjima na najvišem nivou u elektrotehnici.

Posle godinu dana provedenih u Kembridžu krenuo je ponovo u Idvor 1884. godine na godišnji odmor. U Parizu u jednoj knjižari kunio je Lagrenžeovu Analitičku mehaniku i poneo je sa sobom. Knjigu je studirao celo leto u Idvoru, a takođe je čitao knjigu o Maksvelovom životu. Po povratku u Kembridž nastavio je sa specijalizacijom matematike kod Rauta, a takođe je pohađao i predavanja Lorda Rejlija i Stoksa. Pupin je , želeći da dopuni svoje eksperimentalno znanje, pomišljao da stupi u Kevendiševu laboratoriju. Međutim, dotadašnji upravnik laboratorije Lord Rejli napustio je ovu uglednu dužnost a za unpavnika je postavljen Dzordž. Tomson, mladi fizičar, samo dve godine stariji od Pupina. Ovo je izgleda pokolebalo Pupina i pre svoje konačne odluke šta dalje da radi, iz Amerike je stigla vest da je dobio stipendiju koja je zasnovana na prihodima od predavanja velikog fizičara Tindala, koja je ovaj naučnik držao širom Amerike 1872. i 1873. godine. Profesor Bernard, predsednik Kolumbija koledža, obavestio je Pupina o njihovoj odluci i poslao mu preporuku za profesora Tindala, naslednika Faradeja kao člana Uprave Kraljevskog instituta u Londonu. Pupin je posetio Tindala i ovaj mu je peporučio da nastavi studije eksperimentalne fizike kod profesora Hermana Helmholca u Berlinu.

Pri prvom susretu sa Tindalom Pupin je dobio niz saveta i preporuka i tekst Tindalovih predavanja o svetlosti koja je on držao u Americi. Drugi susret Tindala i Pupina bio je takođe srdačan. Kada mu je Pupin rekao da će rado ići na dalje studije eksperimentalne fizike kod Helmholca, Tindal je odgovorio da će tamo videti stvari za kojima žude u laboratorijama na svim koledžima i univerzitetima u Americi i Velikoj Britaniji .

Pupin se u Berlinu posvetio fizičkoj hemiji i pod rukovodstvom Hermana Helmholca uradio svoju doktorsku disertaciju pod nazivom Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji . Disertacija je uspešne odbranjena 1889. godine.

Studiranje u Kembridžu i Berlinu ostavilo je dubok utisak na Pupina, a to je nesumljivo imalo uticaj na njegov dalji rad. Bilo je to slavno doba nauke 19 veka, a Pupin je imao prilike da upozna znamenite ljude i radi u društvu velikana svetska nauke. U Kembridžu su tada radili takvi naučnici kao što su Lord Rejli, Džordž Stouks, Džon Džozef Tomson, a u Berlinu Helmholc i Kirhof. Za vreme Pupinovog boravka u Berlinu, 1887.godine održana je čuvena sednica Društva za fiziku kojoj je predsedavao Helmholc, kada je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase.

 

UNIVERZITETSKA KARIJERA

 

Pre povratka iz Berlina u SAD Pupin se u Londonu 1888. godine oženio Sarom Katarinom Džekson udovicom Frederika Egejta i sestrom svog školskog druga i budućeg kolege Vilijama Džeksona..

Svoju akademsku karijeru Pupin je započeo 1889. godine kao predavač na novoosnovanom Odseku elektrotehnike na Rudarskoj školi Kolumbija koledža u Njujorku. Zajedno sa svojim kolegom Francisom Krokerom, Pupin pristupa realizaciji zamisli o novoj elektrotehničkoj školi. Bilo im je potrebno da dokažu zrelost elektrotehnike kao nove tehničke grane koja može da se razvija nezavisno od mašinstva i fizike. Uz ostale teškoće, za novu školu nije bilo materijalnih sredstava, pa su Kroker i Pupin čak držali i javna predavanja o elektricitetu da bi sakupili novac za kupovinu osnovnih laboratorijskih instrumenata. Iako preopterećen nastavom, Pupin nalazi vremena i da se basv naučnim radom. Iz ovog perioda potiču i njegovi prvi naučni radovi koji se odnose na pronalazak struje kroz razređene gasove. To je kasnije pomoglo Pupinu da bude među prvim naučnicima koji su proizvodili X-zrake, nakon što ih je Rendgen otkrio. Pupin je vrlo brzo stekao ugled istaknutog stručnjaka za oblast elektriciteta, pa je Institut američkih elektroinženjera, maja 1890. godine pozvao Mihajla Pupina da održi predavanje u Bostonu o nekim važnim pitanjima vezanim za naizmenične struje. Pupin je izvanredna obavio ovaj posao i njegovo predavanje Praktična strana teorije naizmeničnih struja imalo je snažnog odjeka u stručnoj javnosti, što je pomoglo  pobedi Teslinog sistema proizvođenja ,prenosa i korišćenja naizmeničnih struja nad suparničkim Edisonovim sistemom jednosmernih struja.

Zbog odlučnog Pupinovog stava i zalaganja za prednosti naizmeničnih struja, neke njegove kolege proglasile su ga jeretikom pa su čak tražili i Pupinovu ostavku na položaj profesora Kolumbija koledža. Ipak, Pupin ostavku nije podneo, niti je to od njega zvanično bilo zatraženo. Pupin je najpre postavljen za vanrednog profesora elektro-mehanike. U to vreme Pupin je pre podne držao nastavu iz enektrotehnike, a posle podne davao laboratorijska upustva studentima.

Na Kolumbija koledžu Pupin je najpre predavao matematičku fiziku, a zatim i nauku o toploti, hidrauliku i dinamiku.

Prvi veliki uspeh u naučnom radu Pupin je ostvario u oblasti ispitivanja harmonika izvora naizmenične struje. Pomoću oscilatornih kola, rezonatora, izdvajao je pojedine harmonike iz složene-periodične naizmenične struje i merio njihov intezitet. Na izvestan način ovo je analogno sa ispitivanjem harmonika zvuka, što je radio njegov mentor Helmholc u Berlinu, ali je tehnika merenja i ostalo bilo originalno, tako da su rezulta ti ovih istraživanja objavljeni u naučnim časopisima. Na ovim radovima bazira se i Pupinov pronalazak višestruke telegrafije, univerzalne tehnike za prenos više signala po istom fizičkom prenosnom putu u takozvanom frekvencijskom multipleksu. Ovo otkriće zaštitio je sa nekoliko patenata, a sama tehnika se i danas jako mnogo primenjuje i u najmodernijim telekomunikacionim sistemima. U Pupinovo doba ova tehnika je relativno sporo ušla u praksu, jer još nije bilo pogodnih postupaka modulacije i odgovarajućih generatora bez kojih se ovo otkriće nije moglo u punoj meri iskoristiti .

Danas se ovom tehnikom prenosi i deset hiljada telefonskih signala po jednom prenosnom putu, ili više desetina televizijskih signala..

Krajem 1895. godine svet je sa uzbuđenjem saznao da je Rendgen otkrio nepoznate zrake koji mogu da prolaze kroz drvo, papir, izolatore i tanje metale i da ostavljaju tragove na fotografskoj ploči. Kada je saznao za ovo otkriće, Pupin se setio svijih zaboravljenih vakuum cevi iz doba kada je proučavao prolaz struje kroz razređene gasove; iskoristio ih je da proizvede X-zrake, i već  2. januara 1896. godine napravio je uspešne snimke, što su po nekim izvorima prvi rendgenski snimci u SAD. Ovim ispitivanjima Pupin je posvetio samo tri meseca rada, ali je i za tako kratko vreme uspeo da postigne nekoliko originalnih rezultata. Primenom fluorescentnog zastora, koji mu je ostavio na raspolaganje Tomas Alva Edison, a koji je Pupin postavljao ispred filma, uspeo je da skrati vreme ekspozicije za dvadesetak puta, od jednog sata na nekoliko minuta. Na osnovu eksperimentalnih rezu ltata došao je do zaključka da se udarom primarnih X-zraka generišu sekundarni X -zraci. O svojim radovima na područiju X-zraka Pupin je pisao u časopisima, a 6. aprila 1896. godine održao je I predavanje u Njujorškoj akademiji nauka.

15, aprila 1896. godine Pupin je oboleo od teške upale pluća. Njegova supruga koja ga je negovala i sama je podlegla bolesti sa tragičnim ishodom. Pupin se povratio od bolesti, ali je teško i sporo preboleo veliku tragediju, zbog čega je jedno vreme bio u teškoj depresiji. Ostavši sam sa malom ćerkom, duže vremena se oporavlja u selu Norfolku, koje mu je postalo tako blisko da je sledeće godine tamo kupio imanje. U Norfolku je sagradio veliku kamenu kuću u kojoj je provodio mnogo vremena, i tu je kasnije okupljao i svoje brojne prijatelje. Posle oporavka Pupin se potpuno posvetio svom najvećem i najznačajnijem otkriću koje se odnosi na matematičko rešenje problema prenosa naizmeničnih telefonskih struja po vodovima. I pre pojave Pupinove teorije prostiranja telefonskih struja po vodovima znalo se da glavnu smetnju u prenosu ovih signala stvara produžena kapacitivnost voda. Francuz Vaski i Englez Hevisaid konstatovali su da treba povećati podužnu induktivnost voda, ali nisu uspeli da otkriju način kako to izvesti. Ni pokušaju drugih da eksperimentalnim putem odrede mesto i veličinu dodatnih induktivnosti nisu urodili plodom. Pupin, je međutim krenuo od matematičkog Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima.

Da bi proverio svoju teoriju, Pupin je morao da sagradi veštački vod na kome je u laboratorijskim uslovima ispitivao pojavu prostiranja telefonskih struja po vodovima. Izgradnja veštačkog voda, koji je verno oponašao realni vod, zahtevala je puno eksperimentisanja i proračunavanja. U pet kutija, veličine oko kubnog metra, Pupin je smestio veštački vod koji je bio ekvivalentan realnom kablu dužine 400km. Na svaku milju rastojanja mogao je da umetne specijalni kalem ili da ga isključi. Bez kalemova to je bio običan vod, odnosno kabal. Tako je mogao da uporedi prenos po neopterećenom i opterećenom kablu i da nedvosmisleno potvrdi svoje teorijske analize. Pupinovi radovi o veštačkim vodovima i metodi induktivnog opterećenja kablova prevedeni su, gotovo istovremeno na nemački i francuski jezik. Ovo njegovo epohalno otkriće, zaštićeno patentima, našlo je vrlo brz put do primene. U SAD Pupinove patente otkupila je Američka telefonsko-telegrafska kompanija, a u Evropi nemačka firma Simens. Na samom početku XX veka pupinizacija je otpočela svoj trijumfalni put. Sa Pupinovim kablovima prenos telefonskih signala postao je moguć u međugradskum razmerama, i to je bio ogroman skok u razvoju telefonije. Značaj ovog otkrića tek se smanjio tridesetak godina kasnije sa razvitkom elekrtonike, ali je pupinizacija

i do danas ostala u primeni u nekim specijalnim slučajevima. Godine 1911. bilo je u upotrebi 125.000 Pupinovih kalemova na 85.000 milja vazdušnih i 170.000 milja kablovskih linija. Godine 1926. bilo je 1.250.000 kalemova u primeni na 1.600.000 milja kablovskih i 250.000 milja vazdušnih vodova. Po nekim izvorima 1936. godine i SAD je bilo u upotrebi 8.5 miliona Pupinovih kalemova na oko 5 miliona milja kablova i 4 miliona vazdušnih vodova. Po procenama stručnjaka pupinizacija je u prvih dvadesetpet godina primene uštedela Americi više od 100 miliona dolaral

Ubrzo posle prodaje svojih patenata u telefoniji, Pupin je prodao svoje patente Markonijevoj kompaniji iz oblasti bežičnog prenosa signala koji su se odnosili na metod podešavanja kola u rezonansu i elektrolitički detektor.

Posle ovih otkrića ime Mihajla Pupina, koji je i pre toga bio cenjen u naučnom svetu, postalo je veoma poznato u SAD i Evropi. Pupin je postao slavan i bogat. Međutim, njegovo bavljenje praktičnim problemima primene pupinizacije u telefoniji toliko ga je apsorbovalo da se zbog toga isključio iz glavnih tokova istraživanja fundamentalnih problema fizike, oblasti u kojoj je otpočeo svoju karijeru.

Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije , Pupin je dolazio do novih rešenja u oblasti primena naizmeničnih struja. Tako je 1899. godine razvio teoriju veštačkih linija na kojima se bazira matematička teorija filtera. Pupin je sugerirao i ideju negativne otpornosti i prvi put ostvario  indukcioni motor većom brzinom od sinhrone. Pokazao je da kad se negativna otpornost unese u induktivno-kanacitivno kolo, mogu se dobiti nepekidne električne oscilacije. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, koji je postao osnova savremene radiotehnike.

Od 1901.godine, kada je naimenovan za redovnog profesora, Pupinova uspešna naučna i pedagoška karijera potrajala je sve do 1929. godine, kada je otišao u penziju. Biti Pupinov đak bila je velika privilegija. Nekoliko budućih velikih naučnika, kao što su Armstrong, pronalazač superheterodinskog prijemnika i frekvencijske modulacije,  budući nobelovac Miliken i drugi, visoko su cenili svog profesora Pupina i smatrali su ga izuzetno zaslužnim za njihov naučni razvoj.

Još od svog boravka U Kembridžu Pupin se upoznao sa pokretom za poboljšanje i uzdizanje naučnoistraživačkog rada u Eng leskoj i Evropi. I pored uspeha tadašnje engleske nauke i tradicionalno proverenih metoda školovanja mladih, u Kembridžu su neki naučnici tražili izmene u metodama rada. Ondašnji tradicionalni sistem nije najbolje podsticao studente i pripremao mlade ljude za samostalni istrživački rad. U Nemačkoj Pupin je upoznao najrazvijenije naučnoistraživačke laboratorije i uvideo značaj praktičnog rada za razvijanje i negovanje budućih naučnih stvaralaca. Obogaćen velikim iskustvom, Pupin je sa ogromnom energijom, po povratku u SAD 1889. godine, prionuo na posao. Kroz svoj rad na Kolumbija koledžu i u raznim stručnim udruženjima, stalno je isticao potrebu za reformama u obrazovanju i drugačijem pristupu naučno-istraživačkom radu, dajući priloge za posebne akcije. U samo nekoliko godina rada Pupin se našao među najistaknutijim ljudima svoje struke. Postao je priznati autoritet na polju organizacija nauka. U znak priznanja za postignute uspehe Pupin je bio biran za predsednika ili potpresednika najviših naučno-stručnih institucija, kao što su Institut američkih elektroinženjera, Njujorška akademija nauka, Radio institut Amerike, Američko društvo za unapređenje nauke i dr.

Za svoje pronalaske Pupin je dobio ukupno 34 patenta u periodu od 1894. do 1934. godine. Gotovo svi patenti su iz oblasti telegrafije, telefonije i radiotehnike. U toku života primio je veliki broj diploma i medalja kao priznanje za ono što je stvorio i pružio.

 

DRUŠTVENI RAD

 

Pupin je bio plodan pisac. Objavio je više knjiga u periodu od 1894. do 1930. godine. Posebno vredne pomena su Termodinamika i autobiografija, objavljena prvi put u Americi 1923. godine pod naslovom Od useljenika do izumitelja . Ova knjiga doživela je veliki broj izdanja u SAD, a za nju je sledeće godine dobio Pulicerovu nagradu. Takođe je njegova autobiografija u skraćenoj verziji bila školska lektira u američkim školama.

Pupinova autobiografija prevedena je na više jezika, a na našem jeziku pojavila se u Beogradu u dve prevoda, 1929. i 1979. godine. Kasnije Pupin je objavio još dve poznate knjige, Nova reformacija (1927. godine) i Romansa mašina (1930. godine). U njima je izneo svoje viđenje nastanka nauke o elektricitetu i razvoja društva pod uticajem tehnike. Priredio je i jednu knjigu o spomenicima južnih Slovena koja je objavljena 1919. godine. Ova specifična knjiga pomogla je da se svetska javnost upozna sa južnim Slovenima, koji su tada prvi put formirali svoju zajedničku državu.

Mihajlo Pupin je poznat i kao veliki humanista i vešt političar. Među našim iseljenicima u SAD bio je vrlo aktivan i mnogo je doprineo obaveštavanju američke javnosti o stradanjima i naporima južnih Slovena da se oslobode tuđinske okupacije i stvore svoju državu. Pupin je kao predsednik saveza sjedinjenih Srba Sloga organizovao pomoć Srbiji i Crnoj G ori u doba balkanskih ratova i u I svetskom ratu. U veoma kritičnom momentu po granice Kraljevine Srba, Hrvata, i Slovenaca, o kojima se raspravljalo posle I svetskog rata, Pupin je 19. aprila 1919. godine uputio Memorandum predsedniku SAD, tri dana kasnije je dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora saveznika sa Italijom. Tako su tada za Jugoslaviju bili spašeni: južni deo Banata, Bled i bledski trougao sa Triglavom, deo Dalmacije, Međumurje i Baranja, kao i deo Ohridskog jezera.

Pupin je bio prvi diplomata Kraljevine Srbije u SAD. Pred izbijanja balkanskih ratova postavljen je za počasnog konzula 1911. godine i ovu dužnost je uspešne obavljao sve do 1920. godine kada je smenjen zbog sukoba sa nekim srpskim političarima. Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca za ratne operacije u domovini. Ove Pupinove aktivnosti su bile veoma uspešne u SAD. Ličnim sredstvima je garantovao za isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je

svetskih naučnika i nobelovaca, izuzetno su cenili ovakva Pupinova predavanja i pozitivni uticaj kojim ih je Pupin nadahnjivao i podsticao na rad.

Pupin je bio vrlo energična ličnost koja je odavala veliku fizičku snagu. Njegova snažna ličnost je plenila okolinu. Voleo je društveni život, bio je visoko civilizovana osoba. Rado je okupljao ljude oko sebe, posebno na svom imanju u Norfolku.

Godine 1927. na Kolumbija univerzitetu u Njujorku sagrađena je zgrada Odseka za fiziku i nazvana Pupinova laboratorija . U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik-prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1834. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Millikan, Langmuir, Armstrong i Tronjbridge. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Pupinova velika životna snaga počela je značajno da opada u osmoj deceniji njegovog života. Delimična oduzetost nogu se pojačavala do te mere da pred kraj života nije više mogao da hoda. Pupin je umro 12. marta 1935. godine u Njujorškoj bolnici. Sahranjen je na groblju Vudlok u Bronksu.

.